Vozovi
Dragan Velikic
VOZOVI
Verujem: svet se drzi u jedinstvenom prostoru zahvaljujuci tome sto je povezan tracnicama i kolosecima, celicnim linijama sina koje mu ne dopustaju da se raspadne u odlomke. Iznad sveta treperi mnostvo plavih odraza celika. Svet ima jednu senku: celicnu. U njoj su odrazene sve putanje nasih zivota, svi dogadjaji koji se u njima odvijaju. Beskrajne i monotone povrsine zemlje, ravnodusne stepe, umirene vode, svetlucanje gradskih neona, bozanska nepomicnost stenja i piramida, talasanje pescanih dina, tihi razgovor u ruskoj daci, sustanje lisca u prasumama Amazonije, opusak na berlinskom plocniku, pisaci sto i lampa koja na njemu gori, povezani su u jedinstven svet u kome se sve preliva i mesa, samo zato sto postoje tracnice i koloseci kojima se razdaljine dodiruju u bliskosti.
I vreme se, uostalom, mora meriti kretanjem kompozicija vagona, ne obrnuto. Jer, to vreme je, istovremeno, i vreme uspomena i vreme buducih dogadjaja. Svaki vagon je odlomak, izvod iz jedne nedovrsenosti, razocarani ostatak celine koja ceka na povezivanje u nekoj buducoj sreci. U svakom vagonu su tereti daljina koje se nikada nece dodirnuti, tegobe promasenih susreta i izjalovljenih buducnosti. U svakom vagonu odvija se vreme cekanja, jedino vreme koje se nada vlastitom produzenju. Tracnice su putanje vremena po kojima se krecu vagoni, uvek se vracajuci i uvek odlazeci. Vagoni nikada nisu ni ispred ni iza, nego u stalnoj nesanici tumaraju u susret nicim prekidanom snu. A u tom snu: sve se sabija u aposlutnoj prisnosti u kojoj cista patnja iznenada postaje izvanredna radost.
Zivim u zemlji cija senka ne postoji u svetlucavim odrazima metalnih tracnica. U zemlji koja nije udomljena u intimnom prostoru sveta. Kroz moju zemlju ne prolaze vozovi. Umesto vozova kroz nju se krecu lokomotive sa jednim vagonom. Mnostvo usamljenih vagona tumara bez ikakve nade da ce se jednom povezati u kompoziciju, bez ikakve nade da ce povezati ono sto je daleko i razlicito. Krecu se po navici, preostaloj iz nekog prethodnog zivota, po secanju koje pamti slike vozova pridoslih iz drugih i dalekih prostora.
U mojoj zemlji nema isprepletenosti koloseka, zato sto je svaki kolosek sporedni, ne vodi nikuda, ne obecava nista. Nema tracnica. Postoje samo trave i cvetno livadsko bilje koje ih je prekrilo. Nema putnika. Niko nikuda ne stize, jer nema tog mesta na koje bi se moglo pristici, jer nema tog mesta sa kojeg bi se moglo otisnuti. Sva mesta zapala su u uzas istosti. A do onoga sto je isto ne moze se doputovati. Niko nikada ne odlazi, ne polazi, ne krece, svi miruju u jednom miru koji je uzas ravnodusnosti smrti. Sve podseca na zivot u apsolutnom zaboravu. Na zivot bez tragova, bez tragova tragova. Ni vreme ne protice. Nema uspomena, zato sto nema buducih dogadjaja. Postoji samo tisina koju nikada ne prekida zvuk vozova koji se krecu nezamislivim brzinama. Postoji samo veselo lice propasti u obliku polakog iscezavanja zeleznickih sina. Katastrofa se osmehuje u liku nemogcnosti da se ode.
Sanjam: jednom cu se probuditi u zemlji kroz koju prolaze vozovi. Otici cu na zeleznicku stanicu, sedecu u jednom od vagona ogromne kompozicije. krenucu na put. U kupeu cu citati novine. Polako cu tonuti u san. Pre nego sto usnim, poslednjim budnim pogledom obuhvaticu ono sto se zove nebo i videcu senku svoje zemlje u jedinstvenoj senci sveta.
