AIDA Nederland

Dragan Velikic

O KROKODILIMA, KORNJACAMA I NOJEVIMA

1.
12. juna 1999. godine kada je na Kosovo stigao prvi kontigent NATO vojnika, na TV programu „National Geography" prikazan je film iz zivota krokodila. Gledaoci su mogli da vide krokodilska gnezda u barustinama africkih dzungli.
Medjutim, glavni junak te price je kornjaca. Malo je poznato da africke kornjace pribegavaju izvesnom „triku" kako bi sacuvale svoje potomstvo. U vreme dok je zenka krokodila odsutna iz svog gnezda, kornjaca rizikujuci zivot polaze svoja jaja pored krokodilskih jaja i brzo napusta opasan reon. Po povratku u gnezdo, zenka krokodila greje i svoja i kornjacina jaja sve dok se mladuncad ne izlegu. (Priroda se pobrinula za priblizno istu „minutazu" dolaska na svet mladuncadi krokodila i kornjaca.) A onda, nimalo zbunjena prisustvom neke druge vrste mladuncadi u njenom gnezdu, zenka krokodila odnosi u celjustima jedno po jedno svoje mladunce i spusta ga u vodu, ostavljajuci u svom gnezdu mladuncad kornjace koja posle sama nadju put do vode.
Ova TV prica, buduci prikazana u vreme dolaska NATO vojnika na Kosovo, neminovno se namece kao metafora za tadasnju (ali i sadasnju) politicku situaciju. Mogli bismo reci da su pripadnici OVK-a, ili kako se vec danas zovu, u poziciji mladuncadi kornjace, a NATO je, naravno, krokodil. Medjutim, ova prica pre svega govori o neobicnom nacinu jedne zivotinjske vrste da sacuva svoje potomstvo, a to, naravno, jeste i refleks ljudi, i nije nista neobicno da se i rezimi ponasaju poput kornjaca. Uostalom, postupak kornjace je izvanredan „diplomatski" gest. A kako je tokom poslednjih deset godina Milosevicev rezim proizvodio horor-situacije u vlastitoj zemlji, kao i u susednim zemljama, nekada republikama bivse Jugoslavije, pribegavao je strategiji kornjace, ali u oblicju krokodila. Milosevicev rezim je zaposedao kornjacina gnezda, dodeljujuci sebi ulogu zastitnika. Mogli bismo reci uz malo ironije da su svi ratovi na podrucju bivse Jugoslavije bili „rat zbog drugog", da su bili izazvani „ekonomijom brige" za drugog. Jer, ako se malo prisetimo, Milosevic nije hteo da ratuje u Hrvatskoj i Bosni, on je samo hteo da „zastiti" Srbe u tim prostorima. (Kako ih je zastitio, to sada znamo, samo su Srbi trajno napustali podrucja gde su vekovima ziveli, od Hrvatske do Kosova, danas.) Dakle, i Tudjam nije hteo da ratuje u Bosni, vec je on samo stitio Hrvate u tom prostoru. Ni NATO nije hteo da ratuje u Jugoslaviji, vec je samo hteo da zastiti Albance na Kosovu. Dakle, okruzeni smo neverovatnom brigom za drugog, nigde ne postoji neki drugi, skriveni interes, vec samo „briga za drugog". Zanimljivo!
Nimalo ne sporeci odgovornost za zlocine Milosevicevog rezima, dakle, srpske strane, od Hrvatske preko Bosne do Kosova, o cemu sam tokom ovih godina napisao stotinu eseja i tekstova, ne mogu, a da se posle svega ne zapitam kako u tom ludilu koje caruje na prostoru moje bivse zemlje ima i neke metode. U bosanskom ratu kadgod je jedna strana, svejedno da li to bila srpska, hrvatska ili muslimanska, bila najjaca, radila je potpuno iste stvari. O tome svedoce evropski posmatraci. Ali, stvarnost koju kreiraju svetski mediji ima svoja pravila, i sve ima svoj redosled. Ne moze se biti zrtvom pre nego sto se postigne konsenzus svetskih medija koji su samo „attachement" onih koji upravljaju jednim delom sveta.
Ali, onaj ko Istoriju dozivljava kao „zaveru" na dobrom je putu da opravda svaki zlocin. Dakle, nisu sporni zlocini srpske strane, nezgodno je samo sto demonizacija jednog naroda omogucava Milosevicevom rezimu da prezivi, a osmogodisnja ekonomska izolacija Srbije stvorila je „bunkerski mentalitet" kod vecine stanovnistva. Pa, kako izgleda danas taj „bunker"?

2.
„Za sada imamo cetiri noja", izjavio je krajem prosle godine direktor Instituta za Stocarstvo Srbije i izrazio nadu da ce uskoro mala kolonija nojeva, uvezenih iz Afrike, biti povecana na 50-60 ptica, da ce na farmi negde u Vojvodini proizvoditi nojevo meso i za izvoz, ali pre svega za domace potrebe.
Zamislite, u Milosevicevoj Srbiji, u osvit treceg milenijuma, gde nedostaju najosnovniji prehrambeni artikli, gde su apoteke potpuno prazne, gde u gradovima ne postoji gradski prevoz, gde vozovi idu mimo bilo kakvog reda voznje, gde nema nikakve socijalne i zdravstvene zastite, gde se gradjanima isplacuju plate i penzije u visini od 50 maraka mesecno, i to neredovno, u takvoj Srbiji odjednom potreba za nojetinom. Medjutim, takve izjave koje se svakodnevno javljaju u rezimskim medijima imaju za cilj da sivu svakodnevicu oslikavaju egzoticnim prizorima. Mozda ce u Srbiji vec za Uskrs gradjani farbati nojeva jaja, oslikavati ih prizorima iz nekih zamisljenih zivota. Jer, beskrajan je niz ludosti koje su kontaminirale politicki i drustveni zivot u Srbiji u poslednjoj dekadi drugog milenijuma. Potrebna je abnomarlna sposobnost da se ostane normalan u Milosevoj Srbiji. Samo, nije li Milosevic idealan neprijatelj? Nije li njegov radikalizam mocan alibi za svaki radikalizam njegovih neprijatelja? Nije li on mocni vlasnik jednog „studija", jedne „crne rupe" u Evropi? A za tim „studijem", za tom „crnom rupom", u svetu ocito postoji potreba.
Danas, skoro godinu dana nakon intervencije NATO-a na Jugoslaviju, gesta koji je u svojoj sustini trijumf Milosevicevske pameti, Milosevic mnogo lakse vlada. Njegovi nonsensi koje je rezimska propaganda ponavljala deset godina – kako ceo svet zeli da unisti Srbiju, sto su opozicioni mediji ismejavali, odjednom su dobili potvrdu u svesti velikog broja gradjana, mahom neobrazovanih i neobavestenih. Danas je u Srbiji veoma tesko uzimati za uor zapadnoevropske demokratije, i u tome vidim najveci problem srpske opozicije, naravno, onog dela opozicije koji ne participira Milosevicevu vlast.

3.
U intervjuu koji je krajem prosle godine dao Jemmy Shea beogradskom nezavisnom nedeljniku NIN, bilo je i pitanje o „dvostrukim standardima" Zapada u odnosu na prostor bivse Jugoslavije, tacnije pomenuta je cinjenica da je pocetkom avgusta 1995. godine 200 000 Srba proterano iz Hrvatske. Bila je to takodje humanitarna katastrofa na koju NATO nije reagovao.
„Ja sam veoma zadovoljan sto mogu da odgovorim na ovo pitanje", rekao je Jemmy Shea. „Naravno da postoje dvostruki standardi. To je tako u demokratskim drustvima. Ovde upravo lezi vaznost medija, da ukazu na te nepravilnosti. Da bismo izbegli dvostruke standarde, stampa treba da ukazuje na takve nepravde. Zato sam srecan sto ste mi postavili to pitanje. Slobodno postavljanje pitanja mocnih medija jeste jedini lek u demokratskim zemljama da se pojave „dvostrukih standarda" sprece", izjavio je Jemmy Shea.
„Naravno da postoje dvostruki standardi" – redifinicija istine. Ne mozemo se vise pozivati na jedno, jedinstveno, univerzalno vazece i obavezujuce nacelo, jer nacela uvek ima najmanje dva, sto znaci da nacela nema, i da je istinaa proizvod slobodne volje, samovolje, koja odlucuje u skladu sa vlastitim interesima. Otuda se time odmah odbacuje svako pozivanje na „pravicnost", svaka mogucnost pregovaranja, ugovaranja, razgovaranja, argumentacije, boljeg razloga. Prihvata se iskljucivo snaga mog vlastitog interesa koji je interes sile, interes nametanja svojih proizvoljnih, promenljivih standarda odredjenih trenutnim potrebama same sile.
„To je tako u demokratkim drustvima" – ta konstatacija treba da ukaze na to kako upravo demokratija, kao proizvodnja i saglasje razlika, proizvodi jednu anomaliju razlika, tj. dvostruje standarde, kako su oni moguci samo u demokratiji i kao efekat jedinstvenog standarda, kao njegov los efekat koji treba prevladati. Odatle bi sledilo da su dvostruki standardi, cije se dvostruko delovanje jasno videlo na Balkanu tokom poslednjih deset godina, i cije delovanje Jemmy Shea ne porice, jeste proizvod same biti demokratije, neceg bezlicnog, sile rada demokratije koju niko ne potpisuje, iza koje niko ne stoji, za koju niko nije odgovoran.
Zanimljiva koincidencija: anomalicnost balkanskih problema razresavana je anomalijom demokratije, upravo onim sto u demokratiji treba prevladati, upravo onim „najgorim" u demokratiji.